Kako je Gljivarsko društvo Šumadije registrovano i zvanično počelo sa aktivnostima u maju 2001. godine, logično je da smo izabrali maj za mesec naših godišnjih skupština. Svake četvrte godine, skupština je izborna, pošto mandat predsedniku društva, predsedniku Izvršnog odbora i njegovim članovima traje upravo toliko.

Skupština je zakazana za subotu 30.05.2009. u prostorijama seoske crkve u Čumiću, što se pokazalo kao odlična ideja, pošto je tog dana popodne padala velika kiša. Vredni gljivari su brzo odradili organizaciju skupštine, pozvani su strani posmatrači, gosti, pripremljen je materijal za gulaš, uz ono što će se tog dana naći u šumi, čak su neki unapred spremili svečane govore. Crkva u Čumiću, građena u gotskom stilu što je velika retkost u šumadijskom kraju, pružala je sjajno okruženje, gljivarima, gljivama, druženju. Dva i po hektara uređenog dvorišta, prostrane prostorije sa velikim tremom i svim potrepštinama za skupove, bili su toga dana baza gljivara GDŠ-a. 

Količina i raspored padavina u aprilu i maju su bili katastrofalni, pa je i prolećna sezona prošla kao da je nije ni bilo (mislim pre svega na đurđevače). Bilo kako bilo, ne bi bilo u redu da se u gulaš (pored mesa) stave samo gajene gljive. Četiri dana ranije napravili smo izlet u Donju Crnuću (Rudnik) i nabrali nešto zeka, vrganja i po koju lisičarku za skupštinski gulaš. Na našu i njegovu žalost glavni kuvar Steva je bio opravdano sprečen da komanduje kutlačom, pa je ona dodeljena Radici, isto tako dobroj u kulinarskim veštinama. 

Sastanak učesnika skupštine je bio u 8 časova ujutro, u dvorištu crkve. Bilo je oblačno, kiša je rominjala, vetra nije bilo, trava i lišće su bili puni vode, sve u svemu vreme za gljivarenje. Otprilike, polovina gljivara je krenula u šumu, a polovina je ostala u bazi, kako bi pripremila skupštinu i sve oko nje. Kako je Steva trebalo da bude glavni vodič kroz gudure i klisure Limovca (obližnja rečica), ovu dužnost sam preuzeo ja, iako sam ovde bio samo u dva navrata i to ne na istoj lokaciji. Doterasmo četiri automobila dokle se moglo, navukosmo opremu i uputismo se, u meni kao vodiču, prilično nepoznat kraj.   

Gazimo kroz visoku travu, prema prvoj šumi. Rosa i kiša na travi su do guše, pa ko je krenuo u pamučnim pantalonama, biće mokar do kože. Srećom nema vetra. Ulazimo u prvi hrastov šumarak i posle prvog iznenađenja, zaključih da gazimo po lisičarkama. Stvarno je neviđena retkost da na šumskom putu u Šumadiji zateknete krupnu lisičarku (samo takvu i beremo). Pomenuta gljiva je najproganjaniji živi organizam u Šumadiji, pošto su vrganji uglavnom lošijeg kvaliteta za otkup (često su crvljivi), pa se za lisičarku dobija najveća cena na otkupnim mestima. O ovom satiranju je pisano u više navrata ali svake godine nas obuzme ista tuga gledajući opustošene šume. Spuštamo se niz strminu, ima zeka, po koji vrganj, biserka. Nagib je jako veliki, zemlja klizava, tako da neko silazi, a neko se kotrlja prema Limovcu. Kraj nagiba, stigli smo do rečice Limovac, čija je okolina poznato lovište srndaća. Posle strmog spusta, naravno sledi još strmiji uspon. Ispred nas je bukova šuma, brekćemo i dahćemo, prilično je toplo, a vlažnost je maksimalna. Kosa mi je potpuno mokra, što od znoja, što od vode po okolnim granama. Kraj maja i početak juna je vreme kada nema velike raznovrsnosti gljiva po našim hrastovim šumama ali zato ono što raste vrlo je kvalitetno. Mislim tu pre svega na plavu i roze zeku, lisičarku. Vrganjevke i amanite obično kreću kasnije u julu ali tada je veliki problem sa vlagom, naročito poslednjih godina.

Gledam niz onu strašnu strminu, uz koju sam se nekako prebacio, prikupljamo se, pravimo malu pauzu. Kotarice nisu prazne, čak smo iznenađeni ulovom. Iako, šuma nije potpuno opustošena, kako to zna da bude na nekim drugim lokacijama, primećuje se ranije traganje, naravno za lisičarkom. Što je ranije nađete više ćete zaraditi. Ova zabluda stalno goni berače za otkup da prevrću šumu. Koliko su zaradili, najbolje govori njihov materijalni status, koji je na žalost svih nas, na najnižem nivou. Da je bolji, sigurno ne bi išli u tu berbu laganja. 

Kako se i vreme brzo kotrlja niz onu strminu, kao iskusan vodič predvodim grupu nazad, prema početnoj tački. Opet se kotrljamo nizastranu, dobacujemo, bockamo i začikavamo, jednom rečju, uživamo. Stižemo do rečice. Osnovna matematika čoveka u nepoznatoj prirodi je da ako dva puta pređete reku, nalazite se na pravoj strani za povratak. Krenuo ja da se vraćam i predvodim, kada meni sigurnom, gljivar Mileta nabaci crv sumnje. Čoveče odosmo za Šenj, naš put je sa one strane reke. Trebalo mi je puno vremena da shvatim da je to tako, tri puta pređosmo vodu i nađosmo se na pravoj strani. Bio sam potpuno ubeđen u suprotno i da nije bilo drugih mišljenja, moja uloga vodiča bi se toga dana poprilično odužila. Kasnije pregledanjem topografskih mapa, zaključio sam da sam drugi put prešao potok, isto tako strmih strana, koji se uliva u Limovac, a ne samu reku. Na kraju ugledasmo poznate obrise, svi smo na broju, a ima nešto i u kotaricama.

Dolazak u bazu, sušenje odela, čišćenje i seckanje gljiva, šale i poskočice, sve smo to upražnjavali. Kako je bio red, izborna skupština je održana pre ručka, jer sa punim stomacima slabo se misli i prosuđuje. Sva zvanja u društvu su bila izglasana, što tajno, što javno, a radilo se uglavnom o ponovljenim izborima uz neke izmene u Izvršnom odboru. Ja, uzbuđen posle ponovnog izbora, izvadih papir i započeh davno pripremljeni govor. Evo samo nekih crtica iz govora, koji je naišao na burno odobravanje. "Poštovani gljivari i drage i mile gljivarke, u ovom uzvišenom trenutku, kada bujica osećanja navire i kada grcam u suzama radosnicama, ne mogu, a da ne kažem nešto u svoju korist…I kako onaj na brdu više vidi nego onaj ispod brda, ja eto vidim da nema društvu do mene jednoga…Ko je vas poznavao ni treći mandat mu neće biti težak…Predvodiću vas nepokolebljivo i (is)trajno, sve dok to meni bude odgovaralo…".

Posle naporne izborne skupštine, gljivarski gulaš od nekih 14 različitih vrsta gljiva, mesa, povrća, je bio ispred nas. Sjajan gulaš, sjajna atmosfera, sjajna lica novoizabranih organa društva, što se finansira ljubavlju njegovih članova. Posle ručka, aktivnosti sa viškom krvi u stomaku, a manjkom u glavi, poseta samoj crkvi uz objašnjenja sveštenika Milana, spremanje i čišćenje prostorija. U svakom slučaju bio je to dan, koga čovek može izdvojiti po lepom, u odnosu na mnoštvo drugih.